Napustili su profesionalne poslove i sve gradske prednosti, jedini su u selu, i posvetili su se uzgoju koza.
– Na početku je bilo teško. Napustiš veliki grad, grad sa puno ljudi, porodicu i dođeš ovdje. Ovdje je mirno. Navikavanje je bilo teško, ali sada je dobro – rekla je Dejzi Hernandez Kapistran Vučurević.
Dejzi, Indijanka iz plemena Asteka, u napušteno selo došla je prije četiri godine. Diplomirala je finansije i računovodstvo, imala stalni posao, ali ljubav prema Draganu i odlučnost da žive mirno, bili su jači.
Podiže trogodišnjeg Lazara i šestomjesečnu Јelenu. Nedostaje joj meksička hrana, sprema hercegovačku, a naučila je i da pravi kozji sir.
– Rekli su mi kako se pravi, ali ne mogu da kažem. To je tajna – istakla je ona.
Dragan kaže da je ostvario dječački san. Rođen je u Trebinju, živio u Herceg Novom, a u Meksiko stigao prije dvadeset pet godina. Bio je fudbalski trener, sa meksičkom Fifinom licencom, radio je kao radio i tv voditelj, a najduže u Organizaciji za ljudska prava pri UN. Sve je napustio, a skromne prihode ostvaruje od uzgoja koza.
– Najmilije su mi društvo koze. Imao sam ranije i krave. Koze su najmilije zato što su najpametnije. Idu za mnom, imaju svoj interes, slušaju. Naravno treba imati kukuruza u džep, bez toga ne bi bilo dobro – rekao je Vučurević.
Želi da proširi stado i štalu, ali nema novca. Pomoć ni od koga nije tražio. Po 22 kilometra daleko su im Trebinje i Herceg Novi. Život između dvije granice i dva prelaza, olakšavaju im službenici graničnih policija.
– Јedino što želim jeste da imam ista prava kao i svi u BiH – govori Vučurević.
Mali Lazar je još u granicama dječije mašte. Kao i mami, smeta mu zimski snijeg i minusi.
Za zimu je potrebno dvadeset metara drva, zalihe hrane za porodicu, stočna hrana. Dio su već spremili. Ali, bez obzira na sve poteškoće usamljeničkog života, Dragan, glava porodice, kaže da u Podštirovnik i na Zubce nije došao da ide.
IZVOR: oslobodjenje.ba