Piše: E. Hasanagić (cilj teksta nije nikakvo ismijavanje, i događaj kao i likovi su izmišljeni)
Bilo je to negdje tamo pred zimu, kad je u džamiji radilo podno grijanje, pa su svi letili više na sedždu nego na kijamu da budu, a Mustafa bome, vajik sa sobom nosa svoju stolicu koju je uvakufio u džamiju, ali samo za svoje potrebe, ništa i nikome više.
Kao što iz ranijih kazivanja znamo, Mustafa je obišao Ćabu, vratio se, bacio francuzicu na glavu, ponosno ponio titulu hadžije i vajik je među prvima u džamiji, a tako i safu.
Petak je. Vani se nešto naoblačilo, a ostalo još malo do džume. Osjeti se neka nervoza, jer je plaho nešto puhnuo vjetar, nanosi kišu – „kijamet“ kako bi naš narod to najlakše opisao, a prisutni u džamiji se prepali shvativši da je petak i sjetivši se predaje da će Sudnji dan biti u petak. Vidi efendija da treba malo požuriti sa hutbom i džumom.
- MUSTAFA
Efendija je sjeo kraj minbera i čeka samo da mujezin počne učiti da se on počne penjati. Vajik sam im govorio, nemojte toliko te zastore odmicati od minbera, naće sebi neko posla, al nisu me ćeli poslušati – vele: „Star čojek, šta on zna!“ (Viremi, isto je to ko i za mlada, kad si mlad, da izvineš, guj’ce ne znaš oprati, kad ostariš, ne znaš ništa jer si eto star)
Kako je efendija ulazio u minber, nako se začu udar i samo sam viđo efendijnu glavu kako izviri iza onih direka, a kako se penje sve mu suze idu. Ja Allah, vajik sam znao da je predan vjeri, ali da mu je toliki iman, pa mu suze oči na baš neukusno za uši učenje mujezina, to je vala baš za svaku pohvalu. - EFENDIJA
Kad je mujezin zaučio, a ja se počeo verati, velim ja sebi: „Haj požuri, kasnije ćeš biti najgori ako kiša vani udari, vidiš jes se spušilo, samo što nije!“ I eto, lijepo je Poslanik, a.s., rekao žurba je od šejtana. Kako ja požuri na’naj minber, nako malim nožnim prstom puče na samom ulazu, Allahu Svemogući, meni je sve pred očima pocrnilo, jedva se ja nekako ufati rukama za stepenice i stade na nogu. Suze frcaju, dvi-tri odjednom, a u svoj toj crnini viđam onog Mustafu kako je bleno u mene, usta otvorena najaz, a gornja proteza mu klizi polahko ka vani, a on je jezikom vraća.
Molim Boga cijelo vrijeme i dok pričam i dok klanjamo samo da izujem čarapu da viđam jel mi prst u redu, da nije nokat pocrno – ne daj Bože. - NEKO OD DŽEMATLIJA
Mi smo normalno sjedili, kad se začuo udarac i ja sam viremi čuo neki jauk, a onda ugledo efendiju u suzama. Ja Allah, kako je on dobar insan, pa samo pravi mu’mini plaču u tim trenucima.